The story about colonization of poor Dalmatian peasants to the fertile Pannonian plain shortly after WWII.

Этот поезд шел без расписания и подолгу простаивал на станциях. Пользуясь этим, пассажиры выходили и знакомились между собой; все они ехали в одно место — на север страны, на черноземные, плодородные земли. Поезд вез их из родных деревень, где жили еще отцы и деды, но где вместо земли был холодный, твердый камень, на котором ничего не родилось. О судьбах этих переселенцев-крестьян, по зову своего правительства отправившихся строить новую жизнь, и рассказывает фильм.

Влак без возног реда је југославенски филм из 1959. године и дебитантско остварење редатеља Вељка Булајића. Филм је добитник Велике златне арене за најбољи филм на Фестивалу играног филма у Пули, те је номиниран за Златну палму на Филмском фестивалу у Цаннесу. Поред Де Санцтисовог Цеста дуга годину дана (1957) и овај Булајићев филм се сматра најбољим остварењма тзв. "југославенског неореализма".

Након другог свјетског рата у Југославији организирају се миграције сиромашног сеоског становништва далматинске загоре у богате и плодне панонске крајеве. Цијело једно село путује влаком на нову животну дестинацију. Предводи их партизански официр (Столе Аранђеловић). Филм прати путовање и животне приче људи који напуштају вјековна огњишта у потрази за бољим животом.