Светолик Никачевић (Орашац (Прибојска Бања), 5. јун 1905 — Београд, 27. октобар 1987) био је српски филмски и позоришни глумац, један од најпопуларнијих глумаца у периоду измећу два рата.

Уздигао се на висок уметнички ниво још пре рата 1941, када су сценом владали Љубинка Бобић, Мата Милошевић, Жанка Стокић, стваралачком снагом, лепотом и богатством свога дара. Поседовао је најлепше квалитете за тумачење драмских хероја – изузетно атрактивне појаве, беспрекорне дикције (спадао је међу неколико београдских глумаца који су најлепше и најправилније говорили на сцени), освајао је наклоност и публике и критике.

Пошто је завршио поштанско-телеграфску школу и трговачку академију, на сцену је први пут ступио у Народном позоришту у Скопљу 1922, од 1926. до 1928. је био стални члан Српског народног позоришта у Новом Саду где је остварио своје прве велике успехе; 1928. се враћа у Скопље где остаје до 1935, кад прелази у Народно позориште у Београду. Други светски рат проводи у заробљеничким логорима у Немачкој и Италији, а 1943. бежи у Швајцарску. После рата одлази у Јужну Америку и у Београд се враћа 1965. Кратко време је члан Савременог позоришта , па Југословенског драмског позоришта и поново Народног позоришта – од 1968. до 1977, кад одлази у пензију.

Заједно са братом Миодрагом (1899, Средска, Призрен – 1981, Београд) за време Првог светског рата преко Солуна прелази бродом у Француску, где се обојица школују у Барселони, Екс-ан-Провансу и Болијеу. Солидног образовања и знања неколико језика, браћа своје литерарне склоности реализују кроз превођење, писање критика, есеја, приповедака, историјских студија, мемоара... до врло успешних драматизација.